Prevencija nasilja kao društvena odgovornost

1509857_269244569865797_3476349872033420

Muzej nasilja je koncipiran kao direktna platforma komunikacije sa zajednicom, posebno sa primarnom ciljnom grupom – tinejdžerima i studentima. Ta komunikacija je obavezno dvosmerna – smatramo da je veoma važno dati prostor mladima da kažu svoje mišljenje o društvenim procesima, bez obzira na “ispravnost”, odnosno afirmativnost tog mišljenja. Kao društvena grupa, mladi su veoma osetljiva kategorija. Roditelji, obrazovne institucije, društvo, imaju određena očekivanja od njih, često i zahteve, a da im prethodno nisu ponudili odgovore na pitanja koja im postavljaju, da nisu uspostavili jasan (afirmativan) vrednosni sistem, niti da su im izgradili efikasan mehanizam za razumevanje tog sistema, što im je svakako bar etička obaveza kao onih koji su iz uloge roditelja odgovorni  za process odgoja i obrazovanja novih generacija.

U takvom društvenom kontekstu, Muzej svojim aktivnostima kreira upravo te mehanizme koji za cilj imaju da mladi ne samo usvoje određene stavove kao “pozitivne ili negativne”, već pre svega autonomno razmisle i razumeju zašto je neki oblik mišljenja i delovanja ugožavajući i društveno neopravdan, a neki afirmativan i vodi kvalitetnijem društvu, dakle i srećnijem pojedincu.

Kao što u procesu pristupanja Evropskoj Uniji nije suština sama promena legislative, već razumevanje kvaliteta promene, tako je u procesu usvajanja vrednosti kod mladih važno da ih podržimo da izvode taj misaoni proces koji će im upravo i omogućiti razumevanje afirmativnog sistema vrednosti i neugrožavajućeg, nenasilnog principa utemeljenja zajednice u kojoj žive.

Veoma važan deo tog mehanizma jeste aktivno slušanje stavova mladih. Da bismo saznali na koji način razmišljaju, da bismo pronašli “ulazne tačke” i osmislili pristup, treba da ih čujemo i uvažimo. Zašto je uvažavanje važno čak i kad su stavovi koje mladi iznose negativni i diskriminativni?

​Zato što ako je naša reakcija osuđivanje, a time i stigmatizacija, nećemo im ostaviti prostor za promenu, napraviće još veći zid ispred sebe, zacementirati aktuelne stavove (kao neki vid traženja sigurnog prostora) i kao društvo ćemo izgubiti svaki potencijal za izgradnju otvorenog, ravnopravnog, afirmativnog i nenasilnog društva.

Zato su aktivnosti Muzeja, a posebno Javni školski časovi dizajnirani tako da postoji prostor da se čuje svačije mišljenje bez osude, da ni jedno pitanje nije glupo, nepristojno i da ne ostane neodgovoreno, te da postoji veoma jasan sistem vrednosti koji je potkrepljen autentičnom dokumentacijom kao produktom diskriminativnih ideologija o kojima, evo, upravo ovde na Javnim školskim časovima Muzeja nasilja otvoreno razgovaramo kako bi mladi postali deo afirmativnog potencijala, a ne nasilnog problema.

Takođe, valja imati na umu da u grupi, u javnom prostoru, u artističkoj atmosferi  koncepta Muzeja, čin podrške mladima sa pozicije svojevrsnog nehijerarhijskog autoriteta (kao kustosi i kustoskinje) da se slobodno izražavaju najčešće rezultira većom zainteresovanošču za temu o kojoj se govori, sistematičnijem razmisljanju i aktivnijem pristupu diskusijama. Na taj način je često grupa “na vašoj strani” iako se razgovara o tabuu koji u društvu stvara oštre podele. Dakle, da bismo preneli mladima znanja i vrednosti koje zastupamo, nužno je da ih uvažimo, razumemo i podržavamo u procesima saznanja i promene. Jer stanje “na terenu” upravo jeste takvo da je potreban kapacitet i mehanizmi promene – mladi, veoma rano prihvataju negativne, diskriminitivne i retrogradne stavove, štaviše već su ih usvojili, stoga je neophodno raditi upravo na promeni tih stavova, zameni idejne strukture i usmeravanjem ka afirmativnim vrednostima.